Martovska kiša dosadno rominja, na planinama sneg nikako da okopni. Otegla se zima kao gladna godina, nikako da prođe. Svakom pasioniranom gljivaru ovo je najteži deo godine -  par dana pred početak sezone. Listam stare albume sa fotografijama a one mi samo bude još veću želju da sa prvim lepšim danom jurnem u šumu. Dolazim, listajući album, do daleke 1986 god. i mog prvog susreta sa planinom Goč.

Zapravo moje lomatanje po srpskim planinama počinje još sredinom sedamdesetih, kada sam zahvaljujući Mladim istraživačima obišao skoro sve planine Srbije od Fruške gore do Prokletija. Na žalost ovu poslednju verovatno više nikada neću videti. I tako, već pomenute 1986 god. stigoh na Goč. Stigoh i ostadoh. Ostadoh zadivljen bogatstvom flore i faune i naravno bogatstvom gljiva a planina me je zauzvrat bogato darovala. 

Najpre nekoliko osnovnih podataka. Goč spada u niže planine Srbije. Nalazi se u sklopu severnokopaoničkih planina, južno od Zapadne Morave, 31 km od Kraljeva. Najviši vrh je Krnja jela 1127m. Pruža se u pravcu zapad-istok u dužini od 10km. Zemljište je najvećim delom sastavljeno od kristalastih škriljaca a ima dosta serpentina.  Specijalni rezervat prirode „Goč-Gvozdac“ se nalazi u neposrednoj blizini Kraljeva i Vrnjačke Banje, i zauzima centralni položaj u užem delu Republike Srbije. 

Prostor koji obuhvata prirodno dobro je bogato šumom, kao i izvorima i vrelima lekovitih mineralnih voda. Prilikom prvog uređivanja ovih šuma (1958. godine) one su svrstane u kategoriju šuma sa posebnom namenom, i služe obrazovanju i obuci u šumarstvu. Zbog svoje posebnosti, izdvojen je sliv Gvozdačke reke kao fakultetska šuma za terensku nastavu studenata šumarstva i naučna istraživanja iz oblasti šumarstva.   

Specifična pojava vezana za ovaj prostor je mešovita šuma jele, bukve, crnog bora i hrasta kitnjaka. Ovaj lokalitet je 1959. godine valorizovan kao prirodna retkost, i stavljen pod zaštitu kao strogi prirodni rezervat „Brezna“. U produžetku planine, počev od 1300 m n.v. do samog vrha Crnog vrha (1543 m) javlja se endemit Balkanskog poluostrva planinski javor (Acer Heldreichii var. Pancic), kao i varijetet crnog bora (Pinus nigra var. Gocensis) koji je vezan za ovo stanište.

Šume bukve i jele na dubokim, do vrlo dubokim kiselim smeđim zemljištima na Goču, imaju drvnu zapreminu i preko 750 m po hektaru, što znači da su ovakvi stanišni uslovi idealni za ove vrste. Zahvaljujući geografskom položaju, klimatskim karakteristikama, a naročito reljefu i geološkoj podlozi, ovo područje ima raznovrstan biljni pokrivač, na kojem je do sada konstatovano oko 650 biljnih vrsta, od čega su 250 lekovite. Utvrđeno je prisustvo 25 endemičnih taksona, koji imaju veliki značaj sa aspekta očuvanja genofonda i biodiverziteta na nacionalnom i međunarodnom nivou. 

Na ovom prostoru evidentirano je prisustvo 317 vrsta insekata iz redova Mantodea, Orthoptera, Tetrigidae, Gryllotalpidae, Heteroptera, Curculionidae, i dr. Od ovog broja insekata, 56 vrsta su retke i ugrožene na nacionalnom i internacionalnom nivou. Od herpetofaune, na ovom prostoru je zabeleženo prisustvo dvadesetak vrsta. Neke od njih su zaštićene Uredbom o zaštiti prirodnih retkosti, a neke Uredbom o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune.

Takođe je zabeleženo 129 vrsta ptica, od toga je 108 ptica gnezdarica. Veliki broj ovih ptica su od posebnog nacionalnog značaja. Prema Uredbi o zaštiti prirodnih retkosti Srbije do sada je zabeleženo 75 vrsta ptica kao prirodne retkosti.

Na širem području Goča konstatovano je 27 vrsta sisara. U Gvozdačkoj i Brezanskoj reci, kao i na širem prostoru Goča, živi vidra (Lutra Lutra) koja je Zakonom zaštićena kao prirodna retkost. Ova vrsta je indikator nezagađenosti voda i bogatstva ihtiofaune. Na evropskoj i svetskoj Crvenoj listi označena je kao ranjiva (VU).

Po nekim podacima na Goču ima 40 procenata ukupne balkanske flore i faune. Ako je verovati profesoru Tucakovu, inače velikom zaljubljeniku u ovu planinu, na Goču se može naći više lekovitog i jestivog bilja nego na Kopaoniku, Zlatiboru i Tari zajedno. Zahvaljujući prirodnim odlikama, prevashodno očuvanju biološke raznovrsnosti i šumskim zajednicama, kao i lepoti predela, pogodnoj klimi, bogatstvu reka i stvorenim vrednostima, planina Goč u potupnosti ispunjava uslove za zaštitu kao Specijalni rezervat prirode.

Gljive Goča su posebna priča. Takvu raznovrsnost vrsta vrlo je teško naći na relativno malom prostoru. Pri tom mislim na zaštičeni deo koji je pod kontrolom Šumarskog fakulteta kao nastavna baza i ogledno dobro ali i širu zonu granično sa Stolovima, Studenom planinom i Željinom. Zaključak je vrlo jasan: zaštitom šumskih i livadskih zajednica zaštićene su i gljive, pa dilema da li zaštititi vrste ili kompletne eko-sisteme ovde nalazi  pravo rešenje. 

Drugi, takodje važan faktor kome dugujemo ovo bogatstvo gljiva je udaljenost naselja od centralne zone rezervata kao i izolovanost od važnijih putnih pravaca u Srbiji. Dejstvo „ ljudskog faktora“ je, zahvaljujući ovome, svedeno na minimum.

Treći, meni do danas potpuno nejasan razlog je što na Goču, pored izuzetne raznovrsnosti rodova i vrsta, onih „komercijalnih“ nema u količinama, koje bi bile interesantne za profesionalne berače. Možete da pretabanate dvadesetak kilometara i da pri tom nadjete desetak vrganja ili tek šaku lisičarki u sezoni kada se bukvalno saplićete o gljive. Predpostavljam da, zahvaljujući sačuvanoj fauni, ima dosta sladokusaca u životinjskom svetu koji se snabdevaju „tu, oko kuće“ jer često nalazim nepojedene ostatke na njihovim šumskim trpezama.

Četvrto, tu je i vrlo efikasna ali i izuzetno korektna Šumarska služba tako da kretanje svih nepoznatih lica na terenu rezervata prirode biva diskretno propraćeno a sva kršenja pravila ponašanja sankcionisana. Najzad, zar je uopšte potrebno postavljati pitanje s početka ovog teksta, zašto volim Goč. Odgovor je nadam se jasan.

Nenad Milosavljević